Diabetes mellitus (šećerna bolest) stanje je u kome je glukoza u krvi nenormalno visoka zbog toga što organizam nije u stanju da je koristi kao hranu.
Glukoza je prost šećer koji je neophodna hrana za mozak i mišiće. Dobija se iz određene vrste hrane: šećera i slatkiša, skrobne hrane kao što je hleb ili krompir, koji se u sistemu organa za varenje razlažu u glukozu. Takođe, može se izlučivati iz jetre koja skladišti glukozu koja nije odmah potrebna.
Da bi se glukoza koristila kao hrana neophodan je hormon insulin. Kada glukoza u cirkulaciji raste, posle obroka na primer, insulin se izlučuje iz pankreasa omogućavajući glukozi da uđe u ćelije i upotrebi se kao energija.
Insulin, dakle, igra odlučujuću ulogu u korišćenju glukoze u organizmu. Kada postoji nedostatak insulina, ili postojeći insulin ne deluje adekvatno, nakupiće se glukoza u cirkulaciji i pojaviće se diabetes.
Postoje dva glavna tipa šećerne bolesti:
1. Tip 1 dijabetesa (nekad nazivan insulinozavisan tip diabetesa - IZDM)
Ovaj tip javlja se kod teškog nedostatka insulina zbog destrukcije većine ili svih ćelija pankreasa koje luče insulin. Za preživljavanje bolesnika neophodno je redovno ubrizgavanje insulina.
2. Tip 2 dijabetesa (nekad nazivan insulinonezavisan tip diabetesa - INZDM)
Ovaj tip šećerne bolesti javlja se kada pankreas još uvek izlučuje insulin ali u nedovoljnoj količini i/ili izlučeni insulin ne ispoljava adekvatno očekivane efekte. U većini slučajeva nivo glukoze u krvi može se smanjiti dijetom ili dijetom uz uzimanje tableta iako je ponekad potrebno u terapiju uvesti insulin.
Ovaj tip diabetesa obično dobijaju osobe starije od 40 godina, početak je postepen i često se otkriva slučajno.
Glavni simptomi nelečenog diabetesa su pojačano i učestalo mokrenje, pojačana žeđ, svrab genitalija, gubitak telesne težine, ekstremna malaksalost, zamućen vid. Ovi simptomi su obično izraženiji kod IZDM.
Kada šećer u krvi poraste iznad određenog nivoa, izlučuje se mokraćom. Bubrezi uz šećer izlučuju i više tečnosti i to rezultira učestalim mokrenjem i povećanom količinom mokraće. Ovaj gubitak tečnosti dovodi do pojačanog žeđenja. Mokraća koja sadrži velike količine šećera iritira predeo genitalija i može dovesti do neprijatnog svraba i infekcija.
Kada organizam nije u stanju da koristi glukozu kao izvor energije, usmerava se ka alternativnim izvorima energije i dolazi do razgradnje telesnih masti i proteina. Ovo dovodi do gubitka telesne težine koji, ponekad, može biti brz i izrazit. Malaksalost i slabost posledica je smanjene količine energije koja je na raspolaganju.
Privremene smetnje sa vidom mogu se javiti kada jako povišene vrednosti glikemije ometaju sprovođenje svetlosti kroz oko.
Glavni simptomi
nelečenog diabetesa su: * pojačano i učestalo mokrenje,
* pojačana žeđ,
* svrab genitalija,
* gubitak telesne težine,
* ekstremna malaksalost,
* zamućen vid.
2. Kolika je učestalost diabetesa? Definicije koje se koriste u tekstu:
* Prevalenca je broj obolelih u posmatranoj vremenskoj tački, obično se izražava kao proporcija populacije.
* Incidenca je broj novoobolelih u određenom vremenskom periodu, obično se izražava kao broj novoobolelih na 100 000 stanovnika za godinu.
Dijabetes je ozbiljan zdravstveni problem i vrlo zabrinjava ubrzan porast prevelence dijabetesa.
Prema procenama IDF u svetu je 2005. godine bilo 194 miliona osoba sa dijabetesom. Prema godišnjem izveštaju Svetske zdravstvene organizacije (WHO) iz 1998.godine u 1995. godini u svetu je bilo 135 miliona osoba sa dijabetesom a očekuje se da ovaj broj do 2025 godine poraste na oko 333 miliona. Ovaj porast očekuje se zbog starenja populacije, preobilne ishrane, gojaznosti i sedanternog načina života. Porast u razvijenim zemljama biće oko 41%, dok se u zemljama u razvoju očekuje porast od oko 170%.
Najveći broj osoba sa dijabetesom pripada tipu 2 dijabetesa (85-95%). Ova diskrepanca posledica je teškoća da se kod nekih osoba napravi razlika kom tipu diabetesa pripadaju, na pr. osobe koje primaju insulin a pripadaju tipu 2 dijabetesa često se pogrešno klasifikuju kao tip 1.
Procenjuje se da je 2003. godine 5.1% svetskog stanovništva imao dijabetes. Najviš a stopa bila je u Severnoameričkom regionu (7,9%), a zatim u regionu Evrope (7 ,
Procenjuje se da tip 1 dijabetesa u svetu ima 4.9 miliona osoba, što u odnosu na svetsku populaciju iznosi 0,09%.
Nedijagnostikovan diabetesObjavljivana incidenca i prevalenca obično se odnosi na klinički jasan diabetes. Međutim, određen broj osoba ima diabetes koji nije dijagnostikovan. To su uglavnom osobe sa tipom 2 dijabetesa kod kojih su simptomi manje upadljivi i mogu proći godine dok se dijagnoza ne postavi. Ponekad su jasno ispoljene komplikacije razlog postavljanja dijagnoze.
Osobe koje imaju neotkriven diabetes otkrivaju se samo screeningom populacije testom oralnog opterećenja glukozom. Smatra se da je odnos poznatih i neotkrivenih dijabetičara 1:1.
3. Šta uzrokuje diabetes? Tip 1 dijabetesaOvaj tip šećerne bolesti, gde postoji potpun ili skoro potpun nedostatak insulina, uzrokovan je destrukcijom ćelija pankreasnih ostrvaca koje stvaraju insulin. Smatra se da da se ove ćelije razaraju autoimunim procesom. Imuni sistem organizma (koji služi kao odbrana od bolesti) prepoznaje, iz nekih razloga, ove ćelije prepoznaje kao ''tuđe'' a ne kao ''svoje'' i uništava ih.
Smatra se da se ovaj autoimuni proces, kod predisponiranih osoba, aktivira jednim ili sa više spoljnjih faktora. Ovi faktori su još uvek nepoznati, ali su mogući kandidati virusi i neki hemijski agensi. Osetljivost na ove spoljnje faktrore genetski je uslovljena, što znači da su osobe koje su u riziku da dobiju tip 1 dijabetesa, nasledile određene gene od svojih roditelja. Geni koji su odgovorni za rizik od oboljevanja od tipa 1 diabetesa nisu još uvek izolovani, ali se smatra da ih ima najmanje šest. Treba podsetiti da ako osoba ima ove gene to još uvek ne znači da će dobiti diabetes. To će se dogoditi samo ako određeni spoljašnji faktor započne autoimunu destrukciju insularnih ćelija.
Tip 2 dijabetesaU ovom tipu diabetesa pankreas i dalje stvara insulin ali u količini koja nije dovoljna da zadovolji povišene potrebe organizma. Oštećenje insularnih ćelija pankreasa smatra se odgovornim za nedovoljnu produkciju insulina. Smanjena sposobnost insulina da stimuliše preuzimanje glukoze u mišiće i ostala tkiva poznata je kao insulinska rezistencija i ispoljena je kod svih osoba sa tipom 2 dijabetesa. Uzrok insulinske rezistencije još uvek nije potpuno utvrđen ali može uključivati oštećenje efekta insulina posle vezivanja za receptor na ćelijskoj membrani.
Još uvek nije jasno šta uzrokuje defekt na ćelijama koje izlučuju insulin ni zašto insulin neadekvatno deluje na mišiće, jetru i druga tkiva. Postoji genetska predispozicija, tip 2 dijabetesa mnogo se češće javlja porodično od tipa 1. Kao i kod tipa 1 dijabetesa verovatno je da je uključeno više gena. Odmakla životna dob, gojaznost i sedanteran način života značajni su doprinoseći faktori ispoljavanju ovog tipa diabetesa i verovatno su odgovorni za rastuću prevalencu tipa 2 dijabetesa u razvijenim zemljama.
Drugi tipovi diabetesaKod malog broja osoba diabetes mogu uzrokovati i drugi faktori:
* različita oboljenja pankreasa, kao što su pankreatitis ili operacije na pankreasu
* drugi hormonski poremećaji, kao što su Kušingov sidrom (povišena produkcija kortizola, hormona kore nadbubrežne žlezde) ili akromegalija (povišena produkcija hormona rasta hipofize)
* neki lekovi, kao što su kortikosteroidi ili neki diuretici u visokim dozama
Teške povrede ili bolesti ne uzrokuju diabetes ali mogu dovesti do privremenog porasta glikemije, do ispoljavanja prethodno neregistrovanog diabetesa ili do poremećaja kontrole lečenog diabetesa. Ponekad, u toku teških bolesti, kao što je infarkt miokarda ili posle teških povreda ili velikih operacija glikemija može porasti privremeno. Psihički stresovi ne uzrokuju diabetes ali ga mogu pogoršati.
4. Lečenje diabetesa Terapijski cilj kod svih tipova diabetesa je održavati nivo glikemije što je moguće bliže normalnim vrednostima. Ovim se očekuje eliminacija simptoma i smanjenje rizika za razvoj kasnih komplikacija koje su povezane sa dugotrajno povišenim glikemijama. Efekat dobre regulacije glikemije na razvoj komplikacija detaljnije se diskutuje u narednim poglavljima.
Kod tipa 1 dijabetesa kontrola se postiže dijetom i insulinom. Kako organizam nije više u stanju da produkuje sopstveni insulin, injekcije insulina neophodne su za život.
Kod tipa 2 dijabetesa organizam produkuje nešto insulina pa se ove osobe u početku često leče samo dijetom. Ako se glikemija na ovaj način ne reguliše zadovoljavajuće terapiji se dodaju tablete koje snižavaju glikemiju (peroralna hipoglikemijska sredstva). Ako je regulacija i dalje nezadovoljavajuća injekcije insulina mogu biti neophodne. Ponekad terapija oralnim hipoglikemicima može biti nastavljena uz dodatak insulina ili se peroralna sredstva prekidaju i zamenjuju insulinskom terapijom.
DijetaGlavni cilj terapije diabetesa je održavati nivo šećera u krvi što je moguće bliže normalnim vrednostima. Dijeta kao oblik terapije ima i druge ciljeve: smanjenje telesne težine kod gojaznih dijabetičara i smanjenje rizika od razvoja kardiovaskularnih oboljenja koja su posebno česta kod osoba sa diabetesom.
Da bi se postigli ovi ciljevi nisu neophodne posebne dijete već je opšti savet osobama sa diabetesom da jedu zdravu hranu koja se svima preporučuje. U glavnim crtama ova dijeta podrazumeva izbegavanje hrane bogate šećerima i mastima a uzimanje hrane bogate dijetnim vlaknima.
Redukcija i kontrola unosa šećera ima jasne pozitivne efekte na kontrolu nivoa šećera u krvi. Povišen unos dijetnih vlakana usporava resorpciju šećera iz hrane i sprečava velike skokove glikemije posle obroka, i pospešuje zdravo funkcionisanje creva.
Ograničavanje unosa masti snižava kalorijski unos i pospešuje željeni gubitak telesne težine. Osim toga, smanjuje se rizik od razvoja kardiovaskularnih oboljenja.
Kako je povišen unos soli povezan sa povišenim krvnim pritiskom, preporučuje se restriktivno korišćenje soli.
Specijalna hrana namenjena diabetičarima ne preporučuje se jer je skupa a nema posebnih prednosti.
InsulinZa sada je i dalje, uobičajeni način da se da insulin je injekcija, mada se inhalatorni insulin intenzivno ispituje. Insulin se ne može uzeti na usta jer je protein koji bi se brzo razgradio u organima za varenje.
Do pre dvadesetak godina, gotovo sav insulin koji se koristio u terapijske svrhe ekstrahovan je iz svinjskih i goveđih pankreasa. Ove vrste imaju insulin, strukturno, vrlo sličan ljudskom. Sada je gotovo u potpunosti u upotrebi sintetski insulin. Ovaj insulin proizveden je genetskim inženjeringom, gde se bakterije ili gljive izmenom genetskog materijala usmeravaju ka produkciji insulina koji je identičan ljudskom. Ovaj insulin nazva se humani insulin. Međutim sve više su u upotrebi insulinski analozi. Insulini kojima je izmenjen proteinski lanac kako bi dobili neke povoljne osobine
Nekoliko različitih tipova insulina je u upotrebi, svaki sa različitim karakteristikama i dužine dejstva. Mogu se klasifikovati u dve različite grupe (tabela).
Kratkodelujući insulini resorbuju se brzo. Stoga imaju brži početak a kraće trajanje dejstva. Dužedelujući insulini apsorbuju se sporije, zahvaljujući dodatim supstancijama kao što je protamin (vrsta proteina) kod isophan insulina ili zink kod lente preparata. Ove dodate materije snižavaju rastvorljivost insulina (zbog toga je mutan) pa su ovi preparati sporijeg početka ali produženog trajanja dejstva.